Ok ajmo onda još malo Norveške za moje verne čitateljke
Pre pet godina sam imala da posetim još neka magična mesta u Norveškoj: Kristiansand je prvi na redu. Mali sladak gradić gde sam imala Hičkok momente sa labudovima i galebovima
Geiranger, još jedan fjord.... Ovaj put po izuzetno vlažnom, oblačnom i maglovitom danu... Ali je svakako predivan.... Mesto gde sam se iskrcala sa broda, sela na feri, otišla u Hellesylt, a odatle noćnim autobusom za Oslo,pa letela za Amsterdam i 5 dana čekala brod u Rotterdamu (nisam imala britansku vizu, pa nisam mogla da ostanem na brodu)
al pre Osla... Hellesylt, mesto koje je toliko lepo, ali sam se ja tamo osećala toliko jadno i 7mizerno... Da objasnim situaciju... Dakle ferijem sam stigla iz Geirangera oko 17h, nedelja veče, još uvek nije bila turistička sezona u tom kraju sveta, na feriju svi koji su bili, bili organizovanom nekom turom, ušli u autobuse i otišli, jedina radnja je radila još nekih pola sata, našla neki kafe/restoran, pojela najodvratniju pizzu na svetu(koja je videla pizzu samo na slici a koštala 20 eura) onda sam i to morala da napustim a autobus za Oslo imam tek u 22.05h (ko da je juče bilo, toliko je sećanje jako). Fontana radi, galebovi kriče, travnjaci uredno podšišani, kuće prelepe, ali ljudi nigde! Sama na celom svetu! Plus mi puknu farmerke (izlizale se između nogu), hladno, u rancu samo trenerka. Lepo sam se presvukla na klupi u parkiću (galeb nije ništa komentarisao na taj razvoj situacije). E onda traži autobusku stanicu-nema je nigde, panika, šta ako autobus ne dođe, što bi pa došao kad nema nigde nikog, šta ću ako ne stignem na let.... Ipak mi je to bilo prvo samostalno putovanje, nemojte mi se smejati.... Na kraju sam sedela i plakala gledajući u more, tuga pregolema, biti sam na kraj sveta... Suze mi sad krenule dok pišem, samo kad se setim kako sam se osećala...
Onda nađem banderu koja glumi autobusku stanicu, ok, piše red vožnje na njoj, pa valjda će doći autobus... i nema da fali 22h vidi se autobus da vijuga nizbrdo, 22.05h eto ga na stanici, plaćam kartu, ukrcavam se i dobijam jastuk....
Da me sad pitate kako sam osmislila to putovanje ne bih znala..ali bilo je ili ću nešto osmisliti ili uopšte ne idem na brod jer ne mogu da idem za Britaniju bez vize... Današnja ja je ponosna na sebe od pre pet godina, jer je to bila velika životna škola. Upoznala sam samu sebe i shvatila šta i koliko mogu. Moji roditelji ni dan danas ne znaju za tih mojih 5-6 dana. Mislili su da nemamo net na brodu tih dana
Pre pet godina sam imala da posetim još neka magična mesta u Norveškoj: Kristiansand je prvi na redu. Mali sladak gradić gde sam imala Hičkok momente sa labudovima i galebovima
Geiranger, još jedan fjord.... Ovaj put po izuzetno vlažnom, oblačnom i maglovitom danu... Ali je svakako predivan.... Mesto gde sam se iskrcala sa broda, sela na feri, otišla u Hellesylt, a odatle noćnim autobusom za Oslo,pa letela za Amsterdam i 5 dana čekala brod u Rotterdamu (nisam imala britansku vizu, pa nisam mogla da ostanem na brodu)
al pre Osla... Hellesylt, mesto koje je toliko lepo, ali sam se ja tamo osećala toliko jadno i 7mizerno... Da objasnim situaciju... Dakle ferijem sam stigla iz Geirangera oko 17h, nedelja veče, još uvek nije bila turistička sezona u tom kraju sveta, na feriju svi koji su bili, bili organizovanom nekom turom, ušli u autobuse i otišli, jedina radnja je radila još nekih pola sata, našla neki kafe/restoran, pojela najodvratniju pizzu na svetu(koja je videla pizzu samo na slici a koštala 20 eura) onda sam i to morala da napustim a autobus za Oslo imam tek u 22.05h (ko da je juče bilo, toliko je sećanje jako). Fontana radi, galebovi kriče, travnjaci uredno podšišani, kuće prelepe, ali ljudi nigde! Sama na celom svetu! Plus mi puknu farmerke (izlizale se između nogu), hladno, u rancu samo trenerka. Lepo sam se presvukla na klupi u parkiću (galeb nije ništa komentarisao na taj razvoj situacije). E onda traži autobusku stanicu-nema je nigde, panika, šta ako autobus ne dođe, što bi pa došao kad nema nigde nikog, šta ću ako ne stignem na let.... Ipak mi je to bilo prvo samostalno putovanje, nemojte mi se smejati.... Na kraju sam sedela i plakala gledajući u more, tuga pregolema, biti sam na kraj sveta... Suze mi sad krenule dok pišem, samo kad se setim kako sam se osećala...
Onda nađem banderu koja glumi autobusku stanicu, ok, piše red vožnje na njoj, pa valjda će doći autobus... i nema da fali 22h vidi se autobus da vijuga nizbrdo, 22.05h eto ga na stanici, plaćam kartu, ukrcavam se i dobijam jastuk....
Da me sad pitate kako sam osmislila to putovanje ne bih znala..ali bilo je ili ću nešto osmisliti ili uopšte ne idem na brod jer ne mogu da idem za Britaniju bez vize... Današnja ja je ponosna na sebe od pre pet godina, jer je to bila velika životna škola. Upoznala sam samu sebe i shvatila šta i koliko mogu. Moji roditelji ni dan danas ne znaju za tih mojih 5-6 dana. Mislili su da nemamo net na brodu tih dana
No comments:
Post a Comment